Hjumov tekst iz 1752.godine preuzet je iz knjige ”The Gold Standard in Theory and History” priredio B.Eichengreen (London, Methuen, 1985), str 39-48. Prevod Branko Radulović.

Kod trgovačkih naroda još uvek vlada jaka zavist u pogledu bilansa trgovine i strah da ne izgube sve svoje zlato i srebro. Prema našem mišljenju to je, skoro uvek, potpuno neosnovan strah, te bi se više bojao da nam presuše svi potoci i reke, nego da novac izlazi iz jedne izuzetno naseljene i privredno razvijene države. Ako budemo umeli brižljivo da čuvamo ovu prednost, ne treba se bojati gubitka prednosti koje predstavlja novac. Lako se da dokazati da se sve računice koji se tiču  bilansa trgovine, zasnovane na veoma nesigurnim činjenicama i pretpostavkama. Utvrđeno je da carinske knjige predstavljaju nedovoljnu osnovu za donošenje zaključaka, veličina razmene, takođe, ne vredi, osim ako je ne posmatramo u odnosu prema svima narodima i upoznamo srazmere raznih pošiljaka učinjenih inostranstvu, što je potpuno nemogućno. Svi oni koji su razmišljali o ovom predmetu dokazivali su svoju teoriju, ma kakva ona bila, činjenicama, računima i nabrajanjem sve robe isposlate u sve strane zemlje. Kako se doktrina nepovoljnog trgovinskog bilansa nikako ne može pobiti iscrpnim navođenjem svega izvoza koji se suprotstavlja uvozu, korisnije je dati jedan opšti argument koji bi dokazao nemogućnost da se to dogodi dokle god budemo čuvali svoj narod i radinost.

Pretpostavimo da četiri petine celokupnog novca Velike Britanije bude uništeno za jednu noć, i da narod, u pogledu kovanog novca (specie)¹, bude doveden u isti položaj kao u doba raznih Henrija i Edvarda - kakve bi bile posledice? Zar ne bi cena svakog rada i svih proizvoda morala da padne srazmerno tome i zar ne bi sve stvari bile prodavane po istoj ceni po kojoj su prodavane u to doba? Koji bi narod tada mogao da se bori protiv nas bilo kom stranom tržištu ili da pomišlja da vrši plovidbu ili da prodaje proizvode, izrađene po ceni koja bi nam pružala znatnu dobit? Da li bi trebalo mnogo vremena da bi se tim putem vratio novac koji smo bili izgubili i da bismo se podigli na visinu svih okolnih naroda? Ali čim bismo je dostigli, odmah bismo izgubili prednost jeftinog rada i robe, i priliv novca bi se zaustavio, usled našeg obilja i zasićenosti.

Ponovo pretpostavimo da se preko noći sav novac Velike Britanije upetostruči, zar ne bi došlo do pojave suprotnih efekata? Zar ne bi sav rad i svi proizvodi morali toliko da poskupe, da ni jedan susedan narod ne bi bila u stanju da priušti kupovinu naših proizvoda; s druge strane,njihova roba bi postala toliko jeftina u poređenju sa našom, da bi uprkos svih zakona koji bi se mogli usvojiti, nagrnula kod nas i da bi naš.novac istekao u inostranstvo, sve dok se mi ne bismo spustili do nivoa stranih zemalja i dok ne bismo izgubili veliku superiornost u bogatstvima, koja nam je nanela tolike štete.

Očigledno je, dakle, da kad bi nekim čudom nastupili uzroci koji popravljaju ove preterane nejednakosti oni bi, u redovnim prilikama, nagovestili nastupanje tih nejednakosti, i kod svih susednih naroda bi održali novac u približnoj srazmeri sa njegovom veštinom i radinošću. Voda svuda gde je slobodna ostaje na istoj visini. Pitajte fizičare za uzrok tome; oni će vam reći da kad bi voda bila uzdignuta na izvesnoj tački, veća težina u toj tački, ne budući ničim kompenzirana, učinila bi da se ona spuštta sve dok ne naiše na pretegu; i da isti uzrok koji izravnava nejednakosti, mora uvek da nagovesti njihovo nastupanje, osim ako nastupe neke nepredviđene okolnosti.Može li se zamisliti da je ikad bilo mogućno da se nekim zakonom, ili veštinom, ili umetnošću, sačuva u Španiji sav novac što su ga brodovi bili doneli iz Indije? Ili da je sva roba mogla da se proda deset puta jevtinije nego sa druge strane Pirineja, ne krčeći sebi tamo puta i ne vraćajući natrag iz nje to veliko blago? U stvari iz kog drugog razloga svi narodi ostvaruju dobit u svojoj trgovini sa Španijom i Portugalijom, ako ne zbog toga što je nemogućno da se novac - kao i svaka druga tečnost - skupi iznad svoje prirodne visine? Vladaoci tih naroda pokazali su da su želeli za sebe da čuvaju svoje zlato i srebro, da je to bilo izvodljivo u izvesnoj meri. Ali isto kao što izvesna količina vode može da se digne iznad visine elementa koji je okružava, ako nema veze s njim, isto je i sa novcem, ako je svaka veza presečena kakvom materijalnom ili fizičkom preprekom, jer su sami zakoni neefikasni. U tom slučaju može se desiti vrlo velika nejednakost u novcu. Tako, udaljenost Kine i monopol našeg Indijskog društva², sprečavanjem komunikacija, održavaju u Evropi zlato i srebro, naročito ovo drugo, u mnogo većoj količini nego što ga ima u toj državi. Ali i pored te velike smetnje, snaga spomenutih uzroka je očigledna. Veština i oštroumnost Evrope prevazilaze kinesku u pogledu ručnih radova i manufaktura. Međutim, mi ne možemo nikad da trgujemo sa Kinom bez velike štete. Kad ne bismo imali stalnih pojačanja iz Amerike, novca bi uskoro bilo manje u Evropi, a više u Kini, sve dok se ne bi količina približno izjednačila u obema zemljama. Nijedan razuman čovek ne može sumnjati da nam taj vredni narod ne bi oduzeo, kad bi bio blizu nas kao Poljska i Berberska, višak novca i da ne bi privukao veliki deo blaga zapadne Indije. Neminovnost ove pojave ne da se objasniti fizičkim privlačenjem.

Postoji jedno moralno privlačenje koje proizlazi iz interesa i strasti ljudskih, koje je snažno koliko i neizbežno. Kako se u pojedinim oblastima jedne države održava ravnoteža, ako ne silom toga principa po kome je nemogućno da novac izgubi svoj nivo i da se diže i spušta bez srazmere sa radom i robom koji se nalaze u svakoj oblasti?

¹Specie je engleska reč koja označava kovani novac (money in coin). Ovde je reč zapravo o zlatu i srebru. Prim. B.R.

²Inidijsko društvo je velika engleska kompanija tog doba. Prim. B.R.