Make your own free website on Tripod.com

Dejvid Rikardo "Principi političke ekonomije i oporezivanja"

David Ricardo "Principles of Political Economy and Taxation"

Dejvid Rikardo je napisao ovo delo 1812. godine. Prevedena je na srpski

O vrednosti

I deo

Nije korisnost mera prometne vrednosti; mada je ona za nju neophodna. Ako neka roba ne bi ni na koji način bila korisna - odnosno, ako ona ne bi ni na koji način mogla pridoneti zadovoljenju naših potreba - ona ne bi imala nikakvu prometnu vrednost, koliko god ona bila retka, odnosno kolika god količina rada bila potrebna da je pribavimo. Roba, ako je korisna, dobija svoju prometnu vrednost iz dva izvora: prvo njene retkosti, drugo, iz količine rada potrebne da se roba stekne. Postoji neka roba čiju vrednost određuje jedino njena retkost. Količina tih dobara ne može se povećati nikakvim radom, pa se stoga njihova vrednost ne može sniziti povećanom ponudom. Neke skupocene skulpture i slike, retke knjige i kovani novac, vina  izuzetnog kvaliteta dobijena od grožđa raslog na posebnom retkom tlu - spadaju u tu vrstu dobara. Njihova vrednost je potpuno nezavisna od količine rada prvobitno potrebnog za njihovu proizvodnju, i menja se prema promenljivom bogatstvu i sklonostima onih koji ih žele posedovati. Međutim, ta roba predstavlja vrlo mali deo one robne mase, koja se dnevno zamenjuje na tržištu. Pretežni deo dobara se kao predmet ljudskih želja stiču radom; i gotovo bez odredljive granice mogu se umnožavati ne samo u jednoj, već i u mnogim zemljama, ako smo spremni da uložimo rad potreban da se one steknu. Dakle, kad govorimo o robi, o njenoj prometnoj vrednosti i o zakonima prema kojima se ravna njena relativna cena uvek mislimo samo na onu robu čija se količina može povećati ljudskim naporima, a ne na onu proizvodnju u kojoj deluje neograničena konkurencija. U ranim razdobljima društva, prometna vrednost te robe, ili pravilo koje određuje vrednost  - koliko će se dati jedne robe u zamenu za drugu - gotovo isključivo zavisi od srazmerne količine rada utrošene na svaku od njih. Adam Smit kaže: Stvarna cena svake stvari, ono što svaka stvar stvarno staje čoveka koji je želi steći, sastoji se iz muke i truda potrebnih za njeno sticanje. Svaka stvar stvarno vredi čoveku koji ju je stekao i koji je želi otuđiti ili zameniti za nešto drugo, samo muku i trud koju ona štedi njemu, a nametnuti drugim ljudima. Rad je bio prva cena, prvobitna kupovina, koja se plaćala za sve stvari. U onom ranom i surovom stanju društva, nastavlja Adam Smit, koje prethodi i akumulaciji kapitala i prisvajanju zemlje, čini se, da je srazmera između količina rada koje su potrebne za sticanje različitih predmeta, jedina okolnost koja može pružiti neko pravilo za zamenu jednog predmeta za drugi. Na primer, ako kod lovačkog naroda obično treba dvaput veća količina rada da se ubije dabar u odnosu na količinu rada potrebnu da se ubije jelen, prirodno je da će se jedan dabar menjati za dva jelena, ili da će on biti vredan dva jelena. Normalno da ono što je obično proizvod dvodnevnog ili dvosatnog rada, mora vredeti dvaput više od onog što je obično proizvod jednodnevnog ili jednosatnog rada. Da je to stvarno temelj prometne vrednosti svih stvari, izuzev onih koje se ne mogu umnožiti ljudskim naporom, predstavlja učenje od najveće važnosti za političku ekonomiju; jer ni iz jednog izvora ne proizlaze tolike zablude i tolike razlike u mišljenju u toj nauci koliko od nejasnih predstava koje su vezane za reč vrednost. Ako količina rada, ostvarenog u robi, određuje njenu prometnu vrednost, onda svako povećanje količine rada mora uvećati vrednost one robe u koju je taj rad uložen, kao što svako smanjenje količine rada mora sniziti njenu vrednost. Adam Smit, je tačno odredio prvobitni izvor prometne vrednosti i dosledno tome tvrdio da su sve stvari više ili manje vredne u zavisnosti od toga da li je više ili manje rada uloženo u njihovu proizvodnju, postavio je sam još jednu osnovnu meru vrednosti; on govori o tome da su stvari više ili manje vredne u onoj srazmeri u kojoj se mogu zameniti za veću ili manju količinu te osnovne mere. Ponekad on govori o žitu, ponekad o radu kao osnovnoj meri vrednosti; a ne o količni rada uloženog u proizvodnju nekog predmeta, već o količini koja se za njega može dobiti na tržištu. Kao da su to dva izraza istog značenja i kao da bi čovek, jer je njegov rad postao dvostruko produktivnijim, pa bi on stoga mogao proizvesti dvostruku količinu neke robe, morao nužno dobiti za tu robu u zamenu količinu dvostruko veću od pređašnje. Ako bi to zaista bilo tako, ako bi nagrada radnika uvek bila srazmerna sa onim što je proizvod njegovog rada, onda bi količina rada uloženog u proizvodnju neke robe bila jednaka količni rada koju ta roba može kupiti, pa bi i jedna i druga količina rada mogle tačno meriti promene vrednosti i drugih stvari. Međutim, te dve količine rada nisu jednake. Prva je količina rada u mnogim prilikama nepromenljivo merilo koje tačno označava promene vrednosti drugih stvari; druga je podvrgnuta isto takvim kolebanjima kao roba koja se s njom poredi. Adam Smit, pošto je izvanredno spretno pokazao nedovoljnost promenljivog sredstva, kao što je zlato ili srebro, za određivanje promenljive vrednosti drugih stvari, i sam je izabrao ništa manje promenljivo sredstvo, time što se opredelio za žito ili rad. Nema sumnje da je zlato i srebro podložno kolebanjima zbog otkrivanja novih i bogatijih rudnika; ovakva otkrića su, međutim, retka, a njihove su posljedice, iako snažne, ograničene na srazmerno kratko razdoblje. Zlato i srebro podložni su kolebanju i zbog usavršavanja u stručnoj spremi i mašinama, s kojima se može raditi u rudnicima, jer se zbog takvih usavršavanja može sa istim radom postići veća količina. Oni su zatim, podvrgnuti kolebanju zbog opadanja prinosa rudnika, pošto su ti rudnici snabdevali svet dugi niz vekova. Kojih kolebanja je oslobođeno žito? Da li se i njegova vrednost ne menja u nek ruku zbog poboljšanja zemljoradnje, zbog usavršavanja mašina i oruđa korišćenih u zemljoradnji, kao i zbog otkrivanja novih površina plodnog zemljišta, koje se mogu početi obrađivati u drugim zemljama, što utiče na vrednost žita na svakom onom tržištu gde je uvoz slobodan? Neće li se u drugu ruku vrednost žita povisiti zbog zabrane uvoza, zbog povećanja stanovništva i bogatstva, kao i zbog većih teškoća pri dobijanju povećanih zaliha zbog dodatne količine rada, što iziskuje obrada lošijeg zemljišta? Nije li vrednost rada isto tako promenljiva jer na nju ne deluje, kao na vrednost svih drugih stvari, samo srazmera ponude i tražnje koja se uvek mijenja sa svakom promenom stanja zajednice, već i promena u ceni hrane i drugih potrepština na koje se troši najamnica..Iako je u jednoj istoj zemlji u određeno vreme možda i potrebna dvostruko veća količina rada za proizvodnju određene količine hrane i potrepština nego što je to potrebno u nekoj drugoj zemlji kasnije, ipak je moguće da nagrada radnika bude tek neznatno smanjena. Ako su najamnine u onom ranijem razdoblju predstavljale neku određenu količinu hrane i potrepština, radnik verovatno ne bi mogao da preživi ako se ta količina smanji. Hrana i potrepštine poskupele su u tom slučaju za 100%, ako ih ocjenjujemo količinom rada potrebnog da se proizvodu, dok im je jedva porasla vrednost, ako ih merimo količinom rada za koju se mogu zamenjivati. Ista primedba važi i za slučaj dve različite zemlje ili više njih. U Americi i Poljskoj jednogodišnji rad određenog broja ljudi na zemljištu posljednje uzetog u obradu, proizvešće mnogo više žita nego na zemljištu istog položaja u Engleskoj. Ako sad pretpostavimo da su sve ostale robe jednako jeftine u sve te tri zemlje, ne bi li bila velika zabluda kad bismo zaključili da će u svakoj toj zemlji količina žita koja pripadne radniku biti srazmerna lakoći proizvodnje? Ako bi se obuća i odeća radnika, zbog usavršenja mašina mogla proizvesti sa jednom četvrtinom rada u odnosu na sadašnju proizvodnju njihova bi cena verovatno pala za 75%. Nije, međutim,tačno da bi radnik time stekao trajnu mogućnost da kupi četiri kaputa ili četiri para cipela umesto jednih; verovatno je da bi se njegova najamnina za kratko vreme, delovanjem konkurencije i podsticaja na porast stanovništva uskladila sa novom vrednošću životnih potrepština na koje se nadnica troši. Ako bi se ta poboljšanja proširila i na sve predmete radnikove potrošnje mi bi smo verovatno posle samo nekoliko godina videli da radnik dodaje samo malo ili možda ništa svojim uživanjima, mada je prometna vrednost te robe u poređenju sa bilo kojom drugom robom, čija proizvodnja nije poboljšana, pretrpela vrlo osento sniženje i mada se ona proizvodi sa znatno smanjenom količinom rada. Prema tome, nije tačno ako se kaže, kao što to čini Adam Smit, da se, pošto rad nekad može kupiti veću, a nekad manju količinu dobara, njihova vrednost se menja, a ne menja vrednost rada koji ih kupuje i prema tome samo je rad, jer se njegova vlastita vrednost nikada ne menja, jedino konačno i stvarno merilo prema kome se vrednost svih roba, uvek i svuda može proceniti i porediti. Pravilno je kada kažemo, kao što je Adam Smit već ranije rekao da se čini da je srazmera između količina rada koje su potrebne za sticanje različitih predmeta, jedina okolnost koja može biti neko pravilo za zamenu jednog predmeta za drugi. Ili, drugim rečima, srazmerna količina robe koju će proizvesti rad određuje njenu sadašnju ili pređašnju relativnu vrednost, a ne ona srazmerna količna robe koja se daje radniku u zamenu za njegov rad. Dva su dobra doživela promenu relativne vrednosti, a želimo saznati, kod koga se od njih ta promena stvarno desila. Ako uporedimo sadašnju vrednost jednog od njih sa obućom, čarapama, šeširima, predmetima od gvožđa, šećerom i nekom drugom robom, ustanovićemo da se to dobro zamenjuje za tačno istu količinu tih stvari kao i pre. Ako uporedimo drugu robu s istom tom robom, ustanovićemo da je ona promenila svoju vrednst u odnosu na svu tu robu, pa onda možemo s velikom sigurnošću da zaključimo da je promena vrednosti usledila u toj robi, a ne u onoj robi s kojom smo je bili poredili. Ako, pak, pri još tačnijem ispitivanju svih okolnosti koje su povezane s proizvodnjom te različite robe, ustanovimo da je tačno ista količina rada i kapitala potrebna za proizvodnju svega toga: obuće, čarapa, šešira, predmeta iz gvožđa, šećera, itd., ali da nije ista količina rada i kapitala kao pre potrebna za proizvodnju te pojedine robe čija se relativna vrednost izmenila, tada se verovatnoća pretvara u sigurnost. Sigurni smo da se promena dogodila u onoj pojedinoj robi, a time ujedno otkrivamo i uzrok njene promene. Da sam utvrdio, da se jedna unca zlata može zameniti za manju količinu svih ranije nabrojanih, kao i mnogih drugih roba i da sam uz to utvrdio da se zbog otkrića novog i bogatijeg rudnika ili vrlo uspešnom upotrebom mašina određena količina zlata može sada proizvesti uz manju količinu rada, bio bih u pravu kad bih rekao da je uzrok izmene vrednosti zlata u odnosu na drugu robu u povećanoj lakoći njegove proizvodnje ili u smanjenju količine rada potrebnog za njegovu proizvodnju. Na isti način, ako bi vrednost rada osetljivo pala u odnosu prema svim drugim stvarima i ako bih utvrdio da je taj pad vrednosti rada posledica obilne ponude rada, praćene velikom lakoćom sa kojom se proizvode žito i ostale stvari potrebne radnicima bilo bi, mislim, pravilno, kad bih rekao da je vrednost žita i ostalih potrepština pala zato što je manja količina rada potrebna da ih proizvedemo i da je pad vrednosti rada uslovio olakšano snabfdevanje radnika svim onim što mu je potrebno za život. Ne -kažu Adam Smit i Maltus - u slučaju zlata imali ste pravo, kad ste njegovu promenu poistovetili sa padom njegove vrednosti jer se u isto vreme nisu promenili ni žito ni rad, a kako se za zlato može dobiti manja količina nego pre, ne samo žita i rada, nego i svih drugih stvari, u pravu smo kada kažemo da su sve stvari ostale nepromenjene i da se promenila jedino vrednost zlata. Ali, kad padne vrednost žita i rada, dakle onih predmeta, koje smo izabrali za osnovnu meru vrednosti, usprkos svim promenama kojima su žito i rad po našem priznanju podvrgnuti, bilo bi potpuno netačno da kažemo.to isto. U pravu smo kada kažemo da je vrednost žita i rada ostala nepromenjena dok je porasla vrednost svih drugih stvari. Baš protiv ovog načina izražavanja ja protstvujem. Smatram da se kao u slučaju zlata uzrok međusobne promene vrednosti žita i ostalih stvari sastoji u manjoj količini rada potrebnog da ih proizvedemo. Prema tome, ako sam u pravu, promenu u žitu i radu morama označiti kao pad njihove vrednosti, a nikako kao porast vrednosti onih stvari sa kojima ih poredim. Ako moram da unajmim radnika za jedan sedmicu, i ako ga plaćam osam šilinga umesto deset, a nije došlo ni do kakve promene vrednosti novca, radnik verovatno može da nabavi hrane i drugih potrepština za svojih osam šilinga više nego što je pre mogao da nabavi za deset. Do toga, međutim, ne dolazi - kako je to tvrdio Adam Smit i u novije vreme Maltus - zbog porasta stvarne vrednosti njegove najamnine nego zbog pada vrednosti onih predmeta na koje se troši njegova najamnina, a to su sasvim različite stvari. Kažu da upotrebljavam nov i neobičan način izražavanja nespojiv s pravim naučnim načelima, posebno kad to nazivam padom stvarne vrednosti najamnine. Čini mi se da je neobično i, štaviše, protivrečno baš ono izražavanje kojim se služe moji protivnici. Uzmimo da radniku nedeljno plaćamo jedan vagon pšenice - cena pšenice iznosi 80 šilinga po četvrti i da mu plaćamo jedan vagon i četvrt, kad cena pšenice padne na 40 šilinga. Uzmimo, zatim, da radnik potroši za nedelju dana pola vagana pšenice za svoju porodicu i da ostatak zameni za druge proizvode, kao gorivo, sapun, sveće, čaj, šećer, so, itd. Ako radnik u jednom slučaju ne može sa tri četvrtine vagona pšenice, koje će mu preostati, da nabavi isto onoliko navedene robe koliko je u drugom slučaju mogao da nabavi za pola vagona - a to neće moći - da li je onda vrednost rada porasla ili pala? Smit mora da kaže da je vrednost porasla, jer je njegovo merilo vrednosti žito, a radnik prima više žita za rad u jednoj nedelji.

II deo

Rad različitog kvaliteta različito se nagrađuje, ali to ne uzrokuje promene relativne vrednosti robe. Međutim, iako govorim o radu kao temelju svake vrednosti, i o tome da relativna količina rada gotovo isključivo određuje relativnu vrednost robe, ipak ne treba smatrati da ne vodim računa o različitim kvalitetima rada i o teškoćama u poređenju jednosatnog ili jednodnevnog rada na jednom poslu sa radom istog trajanja u nekom drugom zaposlenju. Na tržištu se brzo i s dovoljnom tačnošću za sve praktične svrhe usklađuje procena o različitim kvalitetima rada, a ta procena zavisi umnogome od srazmerne spreme radnika i od intenziteta izvršnog rada. Kad je ta lestvica jednom stvorena, neznatno se menja. Ako je jednodnevni rad radnika u proizvodnji nakita vredniji nego jednodnevni rad običnog radnika onda je on već davno usklađen i stavljen na svoje pravo mesto u lestvici vrednosti. Dakle, ako se poredi vrednost iste robe u dva različita vremenska razdoblja, tada skoro da i nije potrebno da uzimamo u obzir srazmernu spremu i intenzitet rada potrebnog baš za tu robu, jer ti elementi deluju jednako u jedno i drugo vreme. Jedna vrsta rada u jednom vremenskom razdoblju poredi se sa istom vrstom rada u drugom razdoblju; ako je jedna desetina, petina ili četvrtina dodata ili oduzeta, posledica će se osećati na relativnoj vrednosti dotične robe, srazmerno prema uzroku. Ako jedan komad sukna danas vredi dva komada platna i ako će za deset godina normalna vrednost jednog komada sukna iznositi četiri komada platna, možemo sa sigurnošću da zaključimo da treba ili više rada za izradu sukna ili manje rada za izradbu platna ili su delovala oba uzroka. Budući da se istraživanje na koje želim skrenem pažnju čitaoca odnosi na posledicu promena u relativnoj vrednosti robe, a ne u njenoj apsolutnoj vrednosti od neznatnog je značaja važnost procene različitih vrsta ljudskog rada. Možemo mirne duše da zaključimo da te procene ostaju stalno gotovo iste od jednog kolena do drugog, bez obzira na nejednakosti koje su među njima mogle prvobitno postojati, i bez obzira na to koliko je više trebalo darovitosti, spreme i vremena da se nauči jedna zanatska veština u odnosu na neku drugu. U najmanju ruku, te su promene iz godine u godinu vrlo male i stoga unutar kratkih razdoblja deluju vrlo slabo na relativnu vrednost robe. Kao što smo već primetili, čini se da bogatstvo ili siromaštvo ili to što društvo napreduje, nazaduje ili je u zastoju ne pogađa mnogo srazmeru između različitih stopa najamnina i profita u različitim upošljavanjima rada i kapitala. Iako takvi preokreti u javnom blagostanju pogađaju opšte stope najamnina i profita, oni ih moraju na kraju pogoditi jednako u svim različitim zaposlenjima. Stoga srazmera između njih mora ostati ista i ne može se bitno izmeniti takvim jednim preokretom, bar ne za neko duže vreme.

III deo

Na vrednost robe ne deluje samo onaj neposredno primenjen rad na njoj, nego i rad uložen u sprave, oruđa i zgrade koje služe tom radu. Čak i u onom ranom stanju društva, na koje se poziva Adam Smit, potreban bi bio neki kapital da omogući lovcu da ubije divljač, iako je taj kapital lovac možda sam izradio i akumulirao. Bez nekog oružja ne može se ubiti ni dabar ni jelen, pa će.prema tome vrednost tih životinja biti određena ne samo vremenom i radom potrebnim za njihovo ubijanje, nego i vremenom i radom koji su potrebni da lovac sebi pribavi svoj kapital, naime, ono oružje pomoću koga je izvršeno njihovo ubijanje. Ako uzmemo da je oružje, potrebno za ubijanje dabra, izrađeno s mnogo više rada nego oružje potrebno za ubijanje jelena, s razloga, što se mnogo teže približiti dabru, pa je potrebno da to oružje tačnije gađa, onda je prirodno da će za njegovo ubijanje biti potrebno više rada. Ili, uzmimo da je ista količina rada potrebna za izradu jednog i drugog oružja, ali da je njihova trajnost veoma nejednaka; samo mali deo vrednosti trajnog oruđa biće realizovan u robi, čijoj proizvodnji je ono pridonelo. Sve bi oruđe, potrebno za ubijanje dabra i jelena, moglo pripadati jednoj klasi ljudi, a rad, upotrebljen za njihovo ubijanje, mogla bi vršiti jedna druga klasa. Ipak bi srazmerne cene jelena i dabrova bile u srazmeri prema faktičkom radu, uložen i na stvaranje kapitala i na ubijanje životinja. Uz različite okolnosti, s obzirom na obilje ili nestašicu kapitala u odnosu na ostale potrepštine preko potrebne za izdržavanje ljudi, mogli bi oni koji su uložili jednaku vrednost kapitala u jedno ili drugo od navedenih zaposlenja, da zadrže za sebe polovinu, četvrtinu ili osminu ostvarenog proizvoda, dok bi ostatak platili kao najamninu onima koji su dali rad. Ipak ne bi mogla ta podela da utiče na relativnu vrednost te robe, jer bi spomenute okolnosti jednako delovale na jedno i drugo zaposlenje, bez obzira na to da li su profiti veći ili manji, da li iznose 50, 20 ili 10 posto i bez obzira na to da li su najamnine visoke ili niske. Ako uzmemo da su se proširila zanimanja u društvu i da jedni grade čamce i izrađuju ribarski pribor, drugi proizvode seme i najjednostavnije oruđe koje se prvobitno upotrebljavalo u zemljoradnji, ipak će i dalje važiti isto načelo da je prometna vrednost proizvedene robe srazmerna radu uloženog u njenu proizvodnju. I to ne samo onom radu uloženog u njenu neposrednu proizvodnju, nego i radu oko izrade svih onih sprava ili oruđa koji su potrebni da se postigne uspeh u određenom radu u kome je to oruđe primenjeno. Ako razmotrimo ono stanje društva u kome je izvršen veći napredak, gde cvetaju zanati i trgovina ustanovćemo još uvek da se vrednost robe menja prema navedenom načelu; ako, na primer, procenjujemo prometnu vrednost čarapa videćemo da njihova vrednost u poređenju sa drugim stvarima, zavisi od sveukupnog rada potrebnog da se proizvedu i donesu na tržište. Prvo, dolazi u obzir rad potreban za obradu zemljišta na kome se uzgaja sirov pamuk; drugo, rad oko dopreme pamuka u onu zemlju u kojoj se čarape izrađuju, a tu se uključuje deo rada uložen u gradnju broda kojim se taj pamuk prevozi i izrađen je u prevoznom trošku dobara; treće, rad prelaca i tkalaca; četvrto, deo rada graditelja, kovača i tesara, koji su izgradili zgrade i mašine pomoću kojih se čarape izrađuju; peto, rad trgovaca na malo i mnogih drugih i radovi mnogih drugih koje ne treba dalje pojedinačno nabrajati. Ukupni broj svih ovih različitih vrsta rada određuje količinu drugih predmeta za koje će se te čarape zameniti, dok će isto procenjivanje različitih količina rada koje su bile uložene u te druge predmete na isti način odlučiti o onom njihovom delu koji će bit dat za čarape. Da se uverimo da je to stvarna osnovica prometne vrednosti, pretpostavimo da je provedeno neko usavršenje kod sredstava za skraćivanje rada u bilo kom od različitih postupaka, kroz koje sirovi pamuk mora da prođe pre nego gotove čarape dođu na tržište i pre nego što se zamene za druge stvari i posmatrajmo posledice koje će iz toga proizići. Ako bi trebalo manje ljudi za gajenje sirovog pamuka i ako bi u brodarstvu bilo uposleno manje mornara ili manje brodograditelja za gradnju broda koji nam dovozi sirov pamuk, ako bi manje ruku bilo upotrebljeno za gradnju zgrade i strojeva ili ako bi te mašine, kad budu izgrađene, bile delotvornije, onda bi vrednost čarapa neizbežno pala i prema tome bi se za njih dobilo manje drugih stvari. Vrednost će im pasti jer je manja količina rada bila potrebna za njihovu proizvodnju i stoga će se zameniti za manju količinu onih stvari kod kojih nije bilo nikakvog skraćivanja rada. Štednja u upotrebi rada sigurno i uvek snižava relativnu vrednost neke robe bez obzira na to da li je ušteda ostvarena u radu potrebnom za proizvodnju same te robe ili u radu potrebnom za stvaranje kapitala pomoću kog se ta roba proizvodi. U svakom od tih slučajeva cena čarapa pada bez obzira na to da li je manje ljudi uposleno kod beljenja, predenja i tkanja - ljudi neposredno potrebnih za izradu čarapa - ili manje mornara, vozara, graditelja i kovača - ljudi posredno više povezanih sa tom proizvodnjom. U prvom bi slučaju cela ušteda u radu otpala na čarape jer se onaj deo rada isključivo ograničio na čarape; u drugom bi slučaju samo jedan deo uštede otpao na čarape, jer će se ostatak primeniti na svu onu drugu robu proizvedenu pomoću tih zgrada, mašina i prevoznih sredstava. Uzmimo da su u ranim razdobljima društva lukovi i strelice lovca imali jednaku vrednst i jednaku trajnost kao čamci i pribor ribara, jer su obe vrste oruđa proizvod iste količine rada. U takvim bi okolnostima vrednost jelena, proizvoda lovčevog jednodnevnog rada, bila upravo ista kao vrednost ribe, proizvoda ribarevog jednodnevnog rada. Srazmerna bi se vrednost ribe i divljači u celosti ravnala prema količini rada utrošenog u jednoj ili drugoj delatnosti, kolika god bila količina proizvodnje i.koliko god da je opša najamnina ili profit bila visoka ili niska. Uzmimo, na primer, da je vrednost čamaca i pribora jednog ribara 100%, a njihova trajnost izračunata na period od deset godina. Neka taj ribar zaposli deset ljudi čiji rad godišnje staje 100%, a oni svojim radom u jednom danu uhvate dvadeset lososa. Neka oružje koje upotrebljava neki lovac takođe vredi 100% i trajaće deset godina, pa neka on, takođe, upošljava deset ljudi čiji rad godišnje košta 100%; oni za jedan dan uhvate deset jelena. Ako je tako, onda će prirodna cena jednog jelena iznositi dva lososa, bez obzira na to da li je udeo ukupnog proizvoda koji otpada na ljude koji su ga postigli veliki ili mali. Udeo koji bi se plaćao na najamnine od najveće je važnosti za profit jer se mora odmah videti da će profit biti visok ili nizak tačno u srazmeri u kojoj je najamnina niska ili pvisoka. Ali na relativnu vrednost ribe i divljači to ne može ni najmanje da utiče, jer će najamnina u isto vreme biti visoka ili niska u oba zanimanja. Ako lovac bude dokazivao da plaća za najamnine veliki deo divljači ili veliki deo vrednosti svoje divljači i time bude obrazlagao svoj zahtev da od ribara traži da mu da više ribe u zamenu za njegovu divljač, potonji će tvrditi da na njega deluje isti uzroci. Stoga će i pored svih promena najamnine i profita i pored svih učinaka akumulacije kapitala sve dotle dok ribari i lovci i dalje jednodnevnim radom budu pribavljali istu količinu roba, odnosno istu količinu divljači, prirodni odnos razmene će ostati: jedan jelen za dva lososa. Ako se istom količnom rada dobija manja količina riba ili veća količina divljači porašće vrednost ribe u odnosu na vrednost divljači. Ako se, naprotiv, sa istom količinom rada dobija manja količina divljači ili veća količina riba, porašće vrednost divljači prema vrednosti ribe. Ako bi postojala neka druga roba čija je vrednost nepromenljiva, mogli bismo da ustanovimo, poredeći vrednost riba i dviljači sa tom robom koliko tu promenu treba pripisati nekom uzroku koji deluje na vrednost riba, a koliko nekom uzroku koji deluje na vrednost divljači. Uzmimo, da je novac ta roba. Ako jedan losos vredi jednu funtu, a jedan jelen dve funte, onda će jedan jelen vredeti koliko dva lososa. No jedan jelen može vredeti tri lososa, jer možda treba više rada za ubijanje jelena a manje rada za lov lososa, ili, možda, oba uzroka deluju u istovremeno. Ako bismo imali ovo nepromenljivo merilo mogli bismo lako da ustanovimo u kom stepenu deluje jedan ili drugi uzrok. Ako se losos i dalje prodaje za 1 funtu, dok je jelen poskupeo na 3 funte, mogli bismo da zaključimo da je trebalo više rada za ubijanje jelena. Ako jelen ostane na 2 funte, a losos se prodaje po 13 šilinga i 4 penija, možemo biti sigurni da je trebalo manje rada za lov lososa; ako bi se cena jelena digla na 2 funte i 10 šilinga, a cena lososu na 16 šilinga i 8 penija, bili bismo sigurni da su oba uzroka izazvala promenu relativne vrednosti te robe. Izmena najamnine ne bi mogla da izazove nikakve promene relativne vrednosti te robe, jer ako uzmemo da su najamnine porasle nikakva veća količina rada neće biti potrebna ni u jednom ni u drugom zanimanju, a rad će se plaćati po većoj ceni. Ovo su isti razlozi zbog kojih će lovac i ribar nastojati da podignu vrednost svog zlata. Budući da bi taj relativni položaj onih koji se njima bave ostao isti pre i posle porasta najamnine, neće se menjati relativna vrednost divljači, riba i zlata. Najamnina može porasti za dvadeset procenata i dosledno tome profit može padati isto ili manje, a da to ne uzrokuje ni najmanju izmenu relativne vrednosti robe. Uzmimo da se sa istim radom i stalnim kapitalom može pribaviti više ribe, ali ne više divljači niti zlata; tada će relativna vrednost ribe pasti u odnosu na zlato ili divljač. Ako proizvod jednodnevnog rada umesto dvadeset iznosi dvadeset i pet lososa, cena jednog lososa će biti šesnaest šilinga umesto jedne funte, i u zamenu za jednog jelena davaće se dva i po lososa umesto dva, ali će cena jelena i dalje ostati 2 funte kao i pre. Na isti način će srazmerna vrednost ribe rasti ako se manje riba može uloviti istim radom i kapitalom. Prometna vrednost ribe će tada rasti ili padati samo zato što treba više ili manje rada za lov neke određene količine i ta vrednost ne može nikada rasti ni padati preko one mere u kojoj se povećala ili smanjila količina potrebnog rada. Kad bismo, dakle, imali neko nepromenljivo merilo pomoću kog bismo mogli meriti promene prometne vrednosti kod druge robe bismo našli da je krajnja granica do koje vrednost neke robe može trajno porasti - ako je proizvedena uz pretpostavljene uslove - srazmerna dodatnoj količini rada potrebnog za njenu proizvodnju i da njena vrednost ne može ni u najmanjoj meri porasti, osim ako ne bude potrebno više rada za njenu proizvodnju. Porast najamnine neće povećati njenu novčanu vrednost, a neće je povećati ni relativno prema nekojoj drugoj robi čia proizvodnja ne iziskuje dodatnu količinu rada i koja upotrebljava stalni i opticajni kapital u istoj srazmeri,a taj stalni kapital je jednake trajnosti. Ako je pri proizvodnji druge robe potrebno više ili manje rada, onda će to, kako smo već izložili, odmah prouzrokovati promenu relativne vrednosti. Ipak, takva promena dolazi od izmenjene količine potrebnog rada, a ne od porasta najamnine.