Knjiga F.A. Hayeka ”Put u ropstvo” objavljena je 1943 godine. Prevedena je na srpski.

Izdavač  Global Book; Novi Sad

Prevod Zoe Pavlović i dr Miroslav Prokopijević; pogovor dr Miroslav Prokopijević).

Liberalni argument ide u prilog najboljem korišćenju konkurentskih sila kao sredstva koordinisanja ljudskih napora, a ne u prilog da se sve ostavi kako jeste. Zasnovan na uverenju da od efikasne konkurencije nema boljeg načina da se vode individualni napori, ovaj argument ne poriče, nego naglašava čak da je - kako bi konkurencija delovala korisno - potrebno pažljivo razrađen pravni okvir, i da ni postojeće niti prošla zakonska pravila nisu lišena ozbiljnih mana; niti on poriče da tamo gde je nemoguće stvoriti uslove neophodne za efikasnu konkurenciju moramo pribeći drugim metodama vođenja ekonomskih aktivnosti. Ekonomski liberalizam je međutim, protiv zamene konkurencije gorim metodama koordinisanja individualnih napora. On smatra konkurenciju nadmoćnom ne samo zato što je najefikasniji poznati metod nego jedini metod kojim naše aktivnosti mogu da se prilagode jedna drugoj bez prinude i arbitrarne intervencije vlasti. Jedan od glavnih argumenata u korist konkurencije jeste naravno, taj da se može "bez svesne društvene kontrole" i da konkurencija pojedincima daje šansu da odluče da li su izgledi određenog zanimanja dovoljni da nadoknade mane i rizike vezane za to zanimanje.

Uspešna primena konkurencije kao načela društvene organizacije isključuje određene tipove prisilnog mešanja u ekonomski život ali dopušta neke druge, koji ponekad mogu znatno da pomognu njenom delovanju i čak zahteva izvesne akcije vlade. Ali ima razloga zašto su posebno isticani negativni zahtevi tamo gde prinuda ne sme da se koristi. Neophodno je, u prvom redu, da sve srane na tržištu budu slobodne da prodaju i kupuju po bilo kojoj ceni po kojoj mogu da nađu partnera za transakciju, i da svako treba da bude slobodan da proizvodi, prodaje i kupuje bilo šta što uopšte može da se proizvede ili proda. Ključno je da pristup raznim privrednim granama bude otvoren svima pod istim uslovima, i da zakon ne toleriše bilo kakve pokušaje pojedinaca ili grupa da, otvorenom ili prikrivenom silom, ograniče ovaj pristup. Svaki pokušaj kontrole cena ili količina određene robe lišava konkurenciju moći da ostvari efikasnu koordinaciju individualnih napora, jer promene cena tada prestaju da registruju relevantne izmene okolnosti i više ne pružaju pouzdan vodič individualnim akcijama. Ovo, međutim, ne mora da bude tačno za mere koje ograničavaju dozvoljene metode proizvodnje, sve dok ova ograničenja deluju na sve potenijalne proizvođače jednako, i dok se ne koriste na indirektni način za kontrolu cena i količina. Iako sve takve kontrole metoda proizvodnje nameću dodatne troškove, tj. zahtevaju korišćenje resursa za datu proizvodnju, one svejenod mogu da se isplate. Sasvim je u skladu sa očuvanjem konkurencije zabraniti upotrebu izvesnih otrovnih supstanci ili zahtevati posebne mere opreza pri njihovoj upotrebi, ogrničiti radno vreme ili tražiti izvesne sanitrane uslove. Jedino pitanje ovde jeset da li su u datom slučaju stečene prednosti veće nego društveni troškovi. Čuvanje konkurencije nije u neskladu sa razgranatim sistemom društvenih usluga  - sve dok organizacija ovih usluga nije tako strukturirana da na širokom području učini neefikasnom konkurenciju. Nažalost, iako to nije teško objasniti, u prošlosti je mnogo manje pažnje bilo poklanjano pozitivnim zahtevima uspešnog funkcionisanjakonkurentskog sistema nego ovim negativnim stvarima. Funkcionisanje konkurencije ne samo što zahteva odgovarajuću organizaciju određenih ustanova kao što su novac, tržišta i kanali informisanja - od kojih neke nikada ne može da obezbedi privatno preduzetništvo - nego, iznad svega, zavisi od adekvatnog pravnog sistema namenjenog održavanju konkurencije i njenoj što korisnijoj funkciji. Nije dovoljno da zakon priznaje načela privatne svojine i slobodu ugovora; mnogo zavisi od precizne definicije prava na svojinu kojs se primenjuje na različitestvari. Neopravdano je zanemareno sistematsko proučavanje oblika pravnih ustanova koje omogućavaju efikasno funkcionisanje konkurentskog sistema. Čvrsti argumenti ovde mogu da se izlože o ozbiljnim manama, pogotovo u pogledu zakona o korporacijama i patentima koje ne samo što su učinile da konkurencija funkcioniše mnogo gore nego što bi mogla već su čak uništile konkurenciju u mnogim sferama. Ima, na kraju, nesumnjivo oblasti gde nikakve zakonske uredbe ne mogu da stvore glavni uslov od kojeg zavisi korisnost sistema konkurencije i privatne svojine: naime, da vlasnik ima koristi od svih uslug u svom vlasništvu i guvi od svih šteta nanesenih drugima njihovom upotrebom. Tamo gde je, na primer, neizvodljivo da se uživanje izvesnih usluga poveže sa plaćanjem cene za njih, konkurencija neće proizvesti usluge; i sistem cena sličnopostaje neefikasankarda šteta učinjenja drugima korišćenjem imovine ne može efikasno da se naplati od vlasnika te imovine. U svim takvim slučajevima postoji divergencija između stavki koje ulaze u privatnu kalkulaciju i onih koje utiču na društveno blagostanje; i kad god ova divergencija postane značajna, neki drugi metod osim konkurencije mora da se nađe da bi pribavio takve usluge. Tako da svaki pojedinačni korisnik ne može da plati ni postavljanje saobraćajnih znakova, a u većini okolnosti ni same puteve. Niti izvesni štetni uticaji krčenja šuma ili nekih metoda u  poljoprivredi ili uticaj dima i buke fabrika mogu biti ograničeni na vlasnika te svojine ili na one koji su voljni da podnesu štetu uz dogovorenu kompenzaciju. U takvim slučajevima moramo da nađemo neku zamenu za regulativu putem mehanizma cena. Činjenica da možemo pribeći zameni direktne regulative ovlašćivanjem nekog autoriteta tamo gde uslovi za valjano funkcionisanje konkurencije ne mogu da se stvore ne dokazuje da treba potiskivati konkurenciju tamo gde bi ona mogla da funkcioniše. Da bi se stvorili uslovi u kojima će konkurencija biti što efikasnija, da bi se dopunila tamo gde ona ne može da bude efikasna, da bi se obezbedile usluge koje su po reima Adama Smita, "iako možda u najvećem stepenu korisne za veliko društvo, ipak su takve prirode da profit nikada ne može da povrati trošak bilo kom pojedincu ili malom broju pojedinaca" - svi ovi zadaci svakako donose široko i neosporno polje za delovanje države. Ni u jednom sistemu koji može racionalno da se brani, ne bi moglo da se desi da država ništa ne radi. Efikasnom konkurentskom sistemu potreban je kao i svakom drugom, inteligento zamišljen i stalno prilagodljiv pravni okvir. Čak i najosnovniji preduslov za njegovo pravilno funkcionisanje, sprečavanje prevarei obmane (uključujući eksploataciju i neznanje), postaje obiman i nepotpuno ostvareni predmet zakonodavne aktivnosti.  

***

Zadatak stvaranja adekvatnog okvira za korisno delovanje konkurencije nije daleko odmakao kada su se države svuda okrenule prema istiskivanju konkurencije u korist drugačijeg i nepomirljivog načela. Problem više nije bio delovanje konkurencije i njeno zamenjivanje, već kako da se ona potpuno eliminiše. Važno je jasno reći ovo: moderni pokret za planiranje jeste pokret protiv konkurencije kao takve, nova zastava pod kojom se okupljaju svi stari neprijatelji konkurencije. Iako svakakvi interesi sada pokušavaju da ponovo pod ovom zastavom uspostave privilegije koje je izbrisala liberalna era, socijalistička propaganda planiranja je ponovo povratila ugled suprotstavjanju konkurenciji među liberalno nastrojenim ljudima, i efikasno je uljuljkala zdarvu sumnju koju je pobudio svaki pokušaj da se uguši konkurencija.¹ Ono što, u stvari ujedinjuje socijaliste levice i desnice jeste ovo zajedničko neprijateljstvo prema konkurenciji i njihova zajednička želja da je zamene dirigovanom ekonomijom. Iako se termini kapitalizam i socijalizam još koriste da opišu prošle i buduće oblike društva, ovi više skrivaju nego što osvetljavaju prirodu tranzicije kroz koju prolazimo. Ipak, iako sve promene koje vidimo teže pravcu sveopšteg centralnog dirigovanja ekonomske aktivnosti, univerzalna borba protiv konkurencije obećava da proizvede po mnogu čemu čak i gore stanje stvari koje ne može da zadovolji ni planere ni liberale: neku vrstu sindikalističke ili "korporativne" organizacije industrije u kojoj je konkurencija manje-više potisnuta, ali je planiranje ostalo u rukama nezavisnih monopola odvojenih industrijskih grana. Ovo je neizbežni, prvi rezultat situacije u kojoj su ljudi ujednjeni u neprijateljstvu prema konkurenciji, ali se o drugim stvarima ne slažu. Uništavanjem konkurencije u jednoj po jednoj industrijskoj grani, ova politika stavlja potrošača na milost i nemilost zajedničke monopolističke akcije kapitalista i radnika u najbolje organizovanim granama. Ipak, iako je ovo stanje stvari koje u širim oblastima postoji već neko vreme, iakol daosta zbrkanog agitovanja (među najzainteresovanijima) u korist planiranja teži tome stanju, to nije stanje za koje se očekuje da će trajati niti stanje koje može racionalno da se opravda. Ovakvo nezavisno planiranje od strane industrijskih monopola bi, u stvari, stvorilo posledice suprotne onima kojima teži argument za planiranje. Kad se jednom dostigne ova faza, jedina alternativa povratku konkurencije jeste državna kontrola monopola, kontrola koja, ako treba da bude efikasna, trajno mora da postane celovitija i detaljnija. Ovom stadijumu se naglo približavamo. Kad je neposreno pred rat jedan od nedeljnika ukazao da je "bilo mnogo znakova da se britanske vođe navikavaju da misle o nacionalnom razvoju putem kontrolisanih monopola",² to je verovatno bila pravilna procena tadašnjeg stava. Od onda je ovaj proces bio veoma ubrzan ratom, a njegove ozbiljne mane i opasnosti sve upadljivije kako vreme prolazi. Ideja o potpunoj centralizaciji dirigovanja ekonomskim aktivnostima još užasava većinu ljudi, ne samo zbog straha koji izaziva ideja da se svime upravlja iz jednog centra. Ako se mi ipak žurno krećemo prema jednom takvom stanju, to je uglavnom zato što većina ljudi još veruje da je moguće naći neki srednji put između "atomističke" konkurencije i centralnog dirigovanja. Na prvi pogled ništa ne izgleda izvodljivije ili dopadljivije razumnim ljudima nego ideja da naš cilj ne sme da bude ekstremna decentralizacija slobodne konkurencije niti potpuna centralizacija jednog plana, već razložna mešavina oba metoda. Ipak sam zdrav razum se pokazuje kao nesiguran vodič u ovoj oblasti. Iako konkurencija može da podnese neku primesu regulative, ona se ne može kombinovati sa planiranjem u meri u kojoj želimo a da ne prestane da deluje kao efikasan vodič za proizvodnju. Niti je "planiranje" lek koji u malim daozama može da proizvede učinke kojima bi se neko nadao posle široke primene. I konkurencija i centralno dirigovanje postaju slabar i neefikasna oruđa ako su nepotpuni; oni su alternativna načela koja se koriste da reše isti problem, a mešavina ova dva oruđa znači da nijedno neće stvarno da deluje i da će rezultat biti gori nego da smo se konzistentno oslonili na bilo koji od njih. Ili, drukčije rečeno, planiranje i konkurencija mogu da se kombinuju samo planiranjem za konkurenciju, a ane planiranjem protiv nje. Od najveće važnosti za raspravu u ovoj knjizi da čitalac ima na umu da planiranje protiv kojeg je upućena sva naša kritika jeste samo planiranje protiv konkurencije - planiranje koje treba da zameni konkurenciju. Ovo je utoliko važnije jer u okviru ove knjige ne možemo da se upustimo u raspravu o onom planiranju koje je neophodno da bi konkurencija bila što moguće delotvornija i korisnija. Ali kako je u savremenoj upotrebi "planiranje" postalo skoro sinonim za prethodnu vrstu planiranja, ponekad će, radi kratkoće biti neizbežno da ga nazivamo samo planiranje, iako to znapči da našim protivnicima ostavljamo jednu veoma dobru reč koja zaslužuje bolju sudbinu.  

¹Nedavno su, istina neki akadememski socijalisti, pod uticajem kritike i pokrenuti istim strahom od gušenja slobode u centralno planiranom društvu, izmislili novu vrstu "konkurentskog socijalizma" za koji se nadaju da će izbeći teškoće i opasnosti centralnog planiranja i kombinovati ukidanje privatne svojine sa potpunim zadržavanjem individualne slobode. Iako je u stručnim časopisima bilo neke rasprave o ovom novom vidu socijalizma, teško da će moći da se preporuči praktičnim političarima. Ako bi se to i desilo, ne bi bilo teško pokazati (kao što je autor pokušao na drugom mestu - videti Economica, 1940) da ovi planovi počivaju na iluziji i pate od protivurečnosti. Nemoguće je preuzeti nadzor nad svim proizvodnim resursima, a da se ne odluči ko će i za koga da ih koristi. Iako bi pod tim, takozvanim konkurentskim socijalizmom planiranje preko centralne vlasti imalo više uvijene forme, njegovi efekti ne bi bili fundamentalno različiti, a element konkurencije bi bio jedva više od prevare.

²The Spectator, 3. mart 1939, 337.