Naslovna strana prvog izdanja prvog toma "Das Kapital - Kritik der politischen Oekonomie"

Prevod ovog Marksovog dela preuzet je iz srpskog izdanja.

Prevodioci:Moše Pijade i Rodoljub Čolaković

Rad osnova vrednosti

I tom, I glava

U kapitalističkom društvu, roba je osnovni oblik bogatstva. Bogatstvo društava, u kojima vlada kapitalistički način proizvodnje prikazuje nam se kao "ogromno nagomilavanje robe". Analiza robe, osnovnog oblika toga bogatstva, bila bi, prema tome, polazna tačka naših istraživanja. Svaka roba ima upotrebnu vrednost određenu njenim korisnim osobinama. Koristnost jedne stvari čini od te stvari jednu upotrebnu vrednost. Ali ta korisnost ne lebdi u vazduhu. Određena telesnim osobinama predmeta, ona ne postoji bez njih. Samo to telo, kao gvožđe, pšenica, dijamanti, itd. je, prema tome, upotrebna vrednost ili dobro, ali ono nije to zbog veće ili manje količine rada koja je potrebna čoveku da bi prisvojio te upotrebne osobine. Upotrebne vrednosti ostvaruju se samo u upotrebi ili potrošnji. One čine suštinu bogatstva, ma kakav bio društveni oblik tog bogatstva. U društvu koje imamo da ispitamo, one su u isto vreme materijalna podloga vrednosti razmene.

Vrednost razmene, koja pokazuje srazmeru, po kojoj se ona razmenjuje za druge proizvode.

Vrednost razmene najpre se pojavljuje kao kvantitativan odnos, kao srazmera u kojoj se razne upotrebne vrdnosti razmenjuju jedna za drugu, odnos koji se stalno menja sa vremenom i mestom. Vrednost razmene izgleda dakle nešto proizvoljno i potpuno relativno, kao vrednost razmene koja je svojstvena robi, izgleda trajna. Posmatrajmo stvar malo izbliže. Postojanje takvog odnosa razmene između proizvoda, pretpostavlja da oni imaju jednu zajedničku osobinu. Jedna određena roba, četvrt funte pšenice, na primer, razmenjuje se u najrazličitijim srazmerama za količinu x voska, y svile, z zlata i svake druge robe. Pšenica nema, dakle, jednu već više vrednosti razmene; ali ako x voska, y svile, z zlata i tako dalje, predstavljaju vrednost razmene jednog kvartera pšenice, to su te količine neminovno razmenljive među sobom i predstavljaju jednake vrednosti razmene. Iz toga proizlazi: 1) da su vrednosti razmene koje vrede za istu robu jednake; 2) da se vrednost razmene može razlikovati od sadržine, čiji je ona u stvari samo način izražavanja, spoljni i vidljivi oblik.

Uzmimo još dve robe, recimo, pšenicu i gvožđe. Ma kakav bio odnos razmene, on uvek može da bude predstavljen jednom jednačinom u kojoj je jedna određena količina pšenice ocenjena kao jednaka izvesnoj količini gvožđa. [ta znači ova jednačina? To znači da u dva različita predmeta, u jednoj četvrti kilograma pšenice i u a kilograma gvožđa, postoji nešto zajedničko. Ta dva predmeta danas su jednaki jednom trećem koji nije ni jedan ni drugi. Svaki od njih mora, kao vrednost razmene, da bude svodljiv na treći, nezavisno od drugog.

One su obe proizvodi rada i to je ta njihova zajednička osobina. To nešto zajedničko ne može da bude ma kakvo prirodno, geometrijsko, fizičko, hemijsko, itd. svojstvo robe. Prirodne osobine predmeta dolaze samo u obzir ukoliko im daju korisnost koja od njih čini upotrebne vrednosti. Ali, s druge strane, očigledno je da se pri razmeni zanemaruje upotrebna vrednost robe i da svaki odnos razmene je sam obeležen zanemarivanjem. Pri razmeni jedna upotrebna vrednost vredi tačno onoliko, kao i svaka druga, samo ako se nalazi u srazmeri prema njoj.

Kao upotrebne vrednosti, predmeti su pre svega razne kakvoće; kao vrednosti razmene oni mogu biti različiti samo po količini, oni ne sadrže dakle ni atom upotrebne vrednosti. Kada se upotrebna vrednost predmeta jednom stavi na stranu, njoj ostaje samo jedna osobina, a to je da je proizvod rada. Ali, već je sam proizvod rada pretvoren bez našeg znanja. Ako zanemarimo njegovu upotrebnu vrednost, svi materijalni i formalni interesi, koji su mu davali tu vrednost, nestaju odjednom. To nije više, na primer, sto ili kuća, ili konac, ili ma kakav koristan predmet; svi su se ti.materijalni oblici izgubili; to, takođe, nije više proizvod rada strugara, zidara ili ma kog produktivnog rada. Sa pojedinim korisnim osobinama proizvoda rada nestaju u isto vreme i korisna osobina rada koji oni sadrže i razni konkretni oblici po kojima se jedna vrsta rada razlikuje od druge; oni se, inače, više ne razlikuju, već su svi svedeni na isti ljudski rad, na isti apstraktni ljudski rad.

Posmatrajmo sada ostatak proizvoda rada. Od njih ne ostaje ništa više osim te fantomske stvarnosti, obične pihtije nediferenciranog ljudskog rada, tj. jednog utroška ljudske radne snage, bez obzira na oblik tog utroška. Te stvari pokazuju samo da je za njihovu proizvodnju, potrošeno ljudske snage, da je nagomilano ljudskog rada. Kao kristali te socijalne supstance koja im je zajednička, one se smatraju kao vrednosti, oličene u robi. Vrednost razmene samih predmeta pojavljuje se pri njihovoj razmeni kao nešto potpuno nezavisno od njihove upotrebne vrednosti. Ono nešto zajedničko što se pojavljuje pri razmeni, ili vrednost razmene, jeste njihova vrednost.

Vrednost jednog predmeta meri se količinom prosečnog društvenog rada koji je u njemu materijalizovan

Jedna upotrebna vrednost ili jedno dobro ima, dakle, vrednosti samo zato što je apstraktni ljudski rad sjedinjen s njime ili materijalizovan u njemu. Kako ćemo sada meriti veličinu njegove vrednosti? Količinom - "supstance koja stvara vrednost", tj. količinom rada koju sadrži. Merilo same količine rada jeste njeno trajanje, a merilo radnog vremena su određeni delovi vremena, kao što su čas, dan, itd. Moglo bi se pomisliti da, ako je vrednost jednog predmeta određena količinom rada utrošenog za njegovu proizvodnju, vrednost toga predmeta sve je veća ukoliko je njen proizvođač lenj ili nevešt, pošto upotrebljava više vremena za njegovu izradu. Ali rad koji čini supstancu vrednosti, isti je ljudski rad, utrošak iste ljudske radne snage. Ukupna snaga društva, koja se manifestuje u vrednostima svih dobara zajedno, računa se kao jedna jedina i ista ljudska radna snaga, mada se sastoji iz bezbroj radnih snaga. Svaka od tih pojedinačnih radnih snaga, jednaka je svakoj drugoj, ukoliko ima karakter jedne srednje socijalne radne snage i funkcioniše kao takva, tj. njeno učešće u proizvodnji jednog predmeta traje samo koliko iznosi radno vreme prosečno potrebno, ili radno vreme koje je socijalno potrebno. Društveno potrerbno radno vreme da se dobije ma kakva upotrebna vrednost pod normalnim uslovima proizvodnje u sadašnjoj društvenoj sredini, a pri prosečnoj veštini i intenzitetu rada. Pošto je primenjeno tkanje pomoću parne mašine u Engleskoj, bilo je potrebno upola manje rada nego ranije da bi se izvesna količina konca pretvorila u tkaninu. Engleskom tkaču je uvek trebalo isto vreme da izvrši to pretvaranje; ali, od tada, proizvod njegovog individualnog časa rada predstavljao je samo polovinu socijalnog časa rada i davao je samo polovinu ranije vrednosti. Vrednost jedne upotrebne vrednosti određuje se, dakle, samo količinom rada socijalno potrebno ili količinom jednog vremena potrebnog za njenu proizvodnju.

Svaki predmet smatra se srednjim primerak svoje vrste. Predmeti koji sadrže jednake količine rada, ili koji se mogu proizvesti za isto vreme, imaju, prema tome, istu vrednost. Vrednost izvesnog predmeta stoji prema vrednosti svakog drugog predmeta u istom odnosu kao radno vreme potrebno za proizvodnju jednog, prema radnom vremenu potrebnom za proizvodnju drugog. "Svi predmeti, posmatrani kao vrednosti nisu ništa drugo do mere jednog određenog radnog vremena". Vrednost jednog predmeta bila bi, očigledno, stalna kad bi vreme potrebno za njenu proizvodnju, takođe, bilo stalno. Vreme rada, međutim, varira pri svakoj promeni proizvodne snage rada koja sa svoje strane, zavisi od raznih okolnosti, a između ostalih, od prosečne veštine radnika, od stepena razvitka nauke i njene tehničke primene, od socijalnih kombinacija proizvodnje, od upotrebe i efikasnosti sredstava proizvodnje i od čisto prirodnih uslova. Ista količina rada predstavljena je, na primer, sa 8 bušela pšenice ako je sezona povoljna, a samo sa 4 bušela, u protivnom slučaju; ta količina rada daje veću količinu metala u bogatim rudnicima nego u siromašnim rudnicima, itd. Uglavnom, ukoliko je veća proizvodna snaga rada, utoliko je manje vremena potrebno za proizvodnju jednog predmeta, i utoliko je manja količina u njemu kristalisanog rada; utoliko mu je manja vrednost. I obrnuto, ukoliko je manja proizvodna snaga rada, utoliko je više vremena potrebno za proizvodnju jednog predmeta, i utoliko je veća njegova vrednost. Vrednost jednog predmeta menja se, dakle, u upravnoj srazmeri sa količinom, a u obrnutoj srazmeri sa proizvodnom snagom rada koji je u njoj ostvaren.

Slučaj gde rad ne stvara vrednost

Jedna stvar može biti upotrebna vrednost, a da pri tom nije vrednost. To je slučaj kad njena korisnost za čoveka nije rezultat rada. To su vazduh, neobrađena zemlja, poljane, prašuma, itd. Jedna stvar može biti korisna i može biti proizvod ljudskog rada, a da pri tom nije roba. Svako ko pomoću sopstvenih proizvoda zadovoljava svoje potrebe, stvara upotrebne vrednosti, ali ne robu. Da bi proizvodio robu,.on mora ne samo da proizvodi upotrebne vrednosti, nego i upotrebne vrednosti za druge ljude: društvene upotrebne vrednosti. Najzad, nijedan predmet ne može biti vrednost ako nije korisna stvar. Ako je on nekoristan, rad koji sadrži, nekorisno je utrošen, ne smatra se kao rad, i prema tome ne stvara vednost.